Renesansa je svojom strašću za ponovnim otkrivanjem veličanstvenosti klasične starine oživela umetnost stilizovanog gajenja bilja u posudama.

    Firentinski humanista i arhitekta Leon Batista Alberti stvorio je krajem petnaestog veka baštu u kojoj su u velikim zemljanim posudama bili posađeni mirta, bršljan, borovnica, razne puzavice i limunovo drveće, a u njihovom podnožju cveće žarkih boja.

    Aristokracija je počela razvijati ljubav za retko i egzotično bilje, a istraživači su iz svih krajeva Novog sveta dolazili s novim otkrićima.

    Mnoge vrste su uginule za vreme prevoza, zatvorene u tamnim vlažnim spremištima ili posle dolaska , ako ljudi nisu znali s njima da postupaju. S nekim drugim su postupali na način koji nam je danas čudan.

    Paradajz - ili jabuka ljubavi, kako su je zvali u šesnaestom veku - smatrali su opasnim za jelo i gajili ga isključivo kao ukrasnu biljku, u kući i napolju.

    Crveni puzajući pasulj, koji je stigao iz Južne Amerike u sedamnaestom veku takođe su prvih stotinu godina u Evropi gajili kao ukrasnu biljku.